Po­sli­je vi­še­go­di­šnje pa­u­ze pop pje­vač Želj­ko Sa­mar­džić ob­ra­do­vao je pu­bli­ku sin­glom „Mi­la“ ko­ji je bio uver­ti­ra za no­vi al­bum. Kon­cert­na pro­mo­ci­ja usli­je­di­će usko­ro, pa će Želj­ko do­ći i u Cr­nu Go­ru, ovo­ga pu­ta rad­no, kao in­ter­pre­ta­tor či­je hi­to­ve ra­do pje­va pu­bli­ka svih ge­ne­ra­ci­ja. Sa­mar­džić, ina­če, sva­ke go­di­ne ve­li­ki dio lje­ta pro­vo­di u Bo­ki, gdje se na­la­zi nje­gov dru­gi dom.
U raz­go­vo­ru za „Dan” je­dan od ri­jet­kih pje­va­ča iz re­gi­o­na či­ja ka­ri­je­ra ni­je po­če­la u „ze­le­nim” go­di­na­ma a ipak je sta­bil­na i du­go­vječ­na, ot­kri­va taj­nu svog uspje­ha.
●Za­što ste če­ka­li sko­ro tri go­di­ne da sni­mi­te no­ve pje­sme? I da li je 15 pje­sa­ma kom­pen­za­ci­ja za go­to­vo tro­go­di­šnju „su­šu“?
- Ovog pu­ta sam se opu­stio i uži­vao u ra­du bez ika­kvog vre­men­skog im­pe­ra­ti­va sve do mo­men­ta ka­da sam osje­tio da ima­mo al­bum ka­kav sam že­lio – ka­že Želj­ko. - No­vih 15 pje­sa­ma na če­lu sa na­slov­nom „Mi­la” su iz­bor od dva­de­se­tak i ne­što ko­je su bi­le u kon­ku­ren­ci­ji za al­bum. Ulo­že­no je mno­go tru­da, vre­me­na, kre­a­tiv­no­sti i lju­ba­vi, i mo­gu slo­bod­no re­ći da je ovo mo­je naj­zre­li­je iz­da­nje do sa­da na ko­je sam ja­ko po­no­san.
●An­ga­žo­va­li ste auto­re ko­ji su i pret­hod­nih de­ce­ni­ja zna­li da Vam „po­go­de ži­cu“ - Ma­ri­nu Tu­ca­ko­vić i Dra­ga­na Bra­jo­vi­ća. Ima li po­tre­be da sa tek­sto­pi­sci­ma raz­go­va­ra­te pri­je ne­go što osmi­sle sti­ho­ve ili oni to ra­de in­tu­i­tiv­no, s ob­zi­rom na to da do­bro po­zna­ju Vaš sen­zi­bi­li­tet?
- Uz mo­je omi­lje­ne i do­ka­za­ne hit­mej­ke­re Ma­ri­nu i Bra­ju, eki­pa auto­ra pro­ši­re­na za još ne­ko­li­ko ime­na, a to su Bo­be, Kam­ba, Ro­ma­rio, Čvo­rak, YF. Pro­du­cent i autor aran­žma­na je Mi­ro­slav Sto­li­ca, a miks i ma­ste­ring ura­đe­ni su u Los An­đe­lo­su. Mno­go ta­len­to­va­nih mu­zi­ča­ra odav­de i iz Ame­ri­ke su ta­ko­đe do­pri­ni­je­li vr­hun­skom zvu­ku. Uti­sak mo­jih pri­ja­te­lja i mu­zi­ča­ra ko­ji su ima­li pri­li­ku da pre­slu­ša­ju je da sve „pu­ca od mu­zi­ke”. Ni­ka­da do sa­da to­li­ko lju­di ni­je uče­stvo­va­lo u iz­ra­di ne­kog mog al­bu­ma. Ma­ri­na i Bra­ja tač­no zna­ju da na­pi­šu pje­smu po „mo­joj mje­ri” i sen­zi­bi­li­te­tu, a to je vr­lo va­žno jer sam ja­ko pro­bir­ljiv i te­ško da bih ot­pje­vao ne­ki tekst ko­ji me „ne ra­di”. Du­go­go­di­šnji smo sa­rad­ni­ci i pri­ja­te­lji i vje­ru­jem da su im ne­ke mo­je ži­vot­ne pri­če bi­le in­spi­ra­tiv­ne.
●Vi ste pr­vi pje­vač u re­gi­o­nu či­ji al­bum je mo­gu­će ku­pi­ti is­klju­či­vo pre­ko Va­šeg saj­ta, uz ula­zni­cu za kon­cert. Da li je ovo po­mje­ra­nje gra­ni­ca pre­ve­li­ki ri­zik čak i za zvi­je­zde ili sma­tra­te da će to bi­ti trend i na Bal­ka­nu u go­di­na­ma ko­je do­la­ze?
-Ide­ja po­ti­če od Mi­ki­ja Ška­ri­ća, vla­sni­ka pro­du­cent­ske ku­će „Sky cor­po­ra­tion”, sa ko­jom sam do­go­vo­rio sve­o­bu­hvat­nu sa­rad­nju. Mi­slim da je ta­kav na­čin pro­da­je mu­zi­ke bu­duć­nost. Ve­li­ka mu­zič­ka tr­ži­šta već odav­no ta­ko ra­de, pa je lo­gič­no da to i na Bal­ka­nu usko­ro po­sta­ne prak­sa. Ono što je u mom slu­ča­ju no­vo je da uz di­gi­tal­no ku­plje­ni al­bum do­bi­ja­te i bes­plat­ni va­u­čer za kon­cert u ne­kom od gra­do­va turneje za ko­ji se od­lu­či­te.
●Kad kre­će­te na tur­ne­ju i kad će pu­bli­ka u Cr­noj Go­ri mo­ći da Vas vi­di na sce­ni?
-Ovih da­na tre­ba­lo bi da za­vr­ši­mo plan bu­du­ćih kon­ce­ra­ta i ob­ja­vi­mo ter­mi­ne. Si­gu­ran sam da će se Pod­go­ri­ca na­ći me­đu nji­ma, a vo­lio bih da jed­na od lju­bav­nih adre­sa na ko­ji­ma će­mo go­sto­va­ti bu­de i moj Nik­šić. Pla­ni­ra­mo da poč­ne­mo sa kon­cer­ti­ma i pro­duk­ci­jom ko­ja će za­htije­va­ti ve­će kon­cert­ne pro­sto­re. No­vi zvuk, svje­tlo, bi­na je ne­što na če­mu će­mo se svoj­ski po­tru­di­ti. No­ve pje­sme su od­svi­ra­ne sa ži­vim bub­njem, gu­da­či­ma, du­va­či­ma..., pa će to uslo­vi­ti i po­stav­ku pra­te­ćeg ben­da, ali glav­ni iz­vor ener­gi­je je bio i bi­će pu­bli­ka. Za­to je­dva če­kam da na­u­či­mo no­ve pje­sme i da ih uz one sta­re i omi­lje­ne po­put „Gr­li­ce”, „Lju­bav­ni­ka”, „9.000” za­pje­va­mo za­jed­no. Mo­ja že­lja i cilj je uvi­jek do­bra za­ba­va, da lju­de uz po­moć mu­zi­ke is­pu­nim do­brim emo­ci­ja­ma i da ku­ći odu za­do­volj­ni­ji i is­pu­nje­ni­ji ne­go što su do­šli na kon­cert.
●Šta bi da­nas Želj­ko Sa­mar­džić sa­vje­to­vao, a šta za­mje­rio Želj­ku Sa­mar­dži­ću s po­čet­ka de­ve­de­se­tih?
- Ni­sam od onih ko­ji pre­vi­še gle­da­ju iza se­be. Mo­ja ka­ri­je­ra je ona­kva ka­kvu sam sa­mo po­že­lje­ti mo­gao, pa pret­po­sta­vljam da i ni­sam pra­vio ve­li­ke gre­ške. Mo­žda bih ra­ci­o­nal­ni­je tro­šio ener­gi­ju, jer kad ste mla­di on­da baš i ne vo­di­te pre­vi­še ra­ču­na o zdra­vlju i sna­zi, a po­treb­ni su vam i kad ma­lo „uspo­ri­te”. Svi ti kon­cer­ti po­sli­je kon­ce­ra­ta u ka­fa­na­ma, ki­lo­me­tri za vo­la­nom od­u­zi­ma­ju mno­go ener­gi­je, a to, na ža­lost, ne osje­ća­mo sve dok ne poč­ne do­la­zi­ti na na­pla­tu kad vi­še ni­smo ta­ko ne­u­mor­ni i mla­di. Mu­zič­ki je pot­pu­no nor­mal­no da s go­di­na­ma sa­zri­je­va­te i da se mi­je­nja­te. Ne­ke pje­sme, ako me to pi­ta­te, si­gur­no bih sa­da ra­do iz­bje­gao da sni­mim, ali da­le­ko od to­ga da ih se sti­dim po­put ne­kih mo­jih ko­le­ga. Slu­šao sam Bre­go­vi­ća ko­ji je pri­čao ka­ko bi se, da mo­že, ra­do od­re­kao ne­kih svo­jih ra­do­va po­put „Hop cup, po­sko­či­ću” i još ne­kih s po­čet­ka ka­ri­je­re, a ko­je su bi­le ve­li­ki hi­to­vi. Sa­da mno­go dr­žim do pro­duk­ci­je i zbog to­ga sam i na­pra­vio sop­stve­ni stu­dio i stvo­rio uslo­ve za vr­hun­ske re­zul­ta­te u tom smi­slu.
●Pra­va pje­sma iz čo­vje­ka iz­vu­če ono naj­ljep­še, a estrad­no okru­že­nje ima dru­ga­či­ji za­da­tak – da iz mu­zi­ča­ra/in­ter­pre­ta­to­ra iz­vu­če mrač­nu stra­nu, oso­bi­ne ko­je čo­vjek ni znao da ima. Ne­kad se ovo dru­go de­si usli­jed sti­ca­ja okol­no­sti, ne­kad za­rad bor­be za op­sta­nak jer je tr­ži­šte ma­lo a pje­va­ča mno­go. Ko­li­ko Vam je u pret­hod­ne tri de­ce­ni­je ži­vot pri­re­dio su­o­ča­va­nje sa is­ku­še­nji­ma iz ko­jih ni­ste iza­šli pre­vi­še po­no­sni na to ka­ko ste „od­i­gra­li“?
- Mu­zi­ku i ta­le­nat da po­mo­ću njih uljep­šam ne­ki tre­nu­tak pri­je sve­ga se­bi, a on­da i dru­gi­ma, sma­tram bla­go­slo­vom. Ta­kvim pri­stu­pom pra­vim oko se­be ba­ri­ka­du za sve one ko­ji tu pre­fi­nje­nu stra­nu mu­zi­ke pr­lja­ju. Na­rav­no da sam se sva­če­ga na­gle­dao sa ovo­li­ko go­di­na is­ku­stva, od ka­fa­na do kon­cert­nih dvo­ra­na, ali uvje­ren sam da iskren i po­šten pri­stup po­slu pu­bli­ka zna da ci­je­ni. Kon­ku­ren­ci­ja je ve­li­ka, ima mno­go do­brih ili po­ten­ci­jal­no do­brih pje­va­ča, i ono što je va­žno za ovaj po­sao, ima mno­go me­di­ja ko­ji va­pe za gle­da­no­šću po sva­ku ci­je­nu. Lo­gič­no je da mno­gi mla­di lju­di u že­lji za afir­ma­ci­jom ne­ma­ju do­volj­no str­plje­nja i sprem­ni su na sve, pa on­da i pra­ve gre­ške ko­je im to što zo­ve­te „estrad­no okru­že­nje” re­ži­ra.
●Da li pje­vač, da bi bio zvi­je­zda, mo­ra po sva­ku ci­je­nu da pri­sta­je na kom­pro­mi­se sa auto­ri­ma, po­li­ti­ča­ri­ma, tren­do­vi­ma...? Ili je do­volj­no da sa­mo po­ne­kad ko­ke­ti­ra, ali da ne pre­la­zi gra­ni­cu svo­jih du­bo­ko in­tim­nih mo­ral­nih prin­ci­pa?
-Sva­ko je zi­dar svo­je sre­će i tre­ba­lo bi da je gra­di pre­ma svo­jim mje­ri­li­ma. Te­ško je da­nas bi­ti ta­ko svoj i odo­lje­ti uti­ca­ja­ji­ma tren­do­va mu­zi­ke, po­li­ti­ke, mo­der­nog na­či­na ži­vo­ta. Ali ja u to­me ne vi­dim ni­ka­kav pro­blem. Mi­slim da su, uko­li­ko že­li­te bi­ti to što ste na­zva­li zvi­je­zdom, sa svim onim što ide uz ta­kav sta­tus, od­re­đe­ni kom­pro­mi­si neo­p­hod­ni. Na­rav­no, pod uslo­vom da ne dis­kre­di­tu­je­te sve ono što vas je do­ve­lo do to­ga da vas lju­di vo­le i po­štu­ju. Dr­žim do svo­jih mo­ral­nih prin­ci­pa i to ne­ma ve­ze sa po­slom ko­jim se ba­vim.
●Ko­li­ko je Va­ša po­ro­di­ca tr­pje­la zbog Va­šeg po­sla i da li bi­ste, da ni­ste ima­li su­pru­gu i kćer­ke, mo­gli da po­stig­ne­te sve što ste po­sti­gli? Da li sa­da, kad „ga­zi­te“ sed­mu de­ce­ni­ju ži­vo­ta, mi­sli­te da ma­te­ri­jal­ni mo­me­nat mo­že da na­do­mje­sti če­sta od­su­stva od ku­će, ma­njak pri­vat­no­sti, ži­vot su­pru­ge i kćer­ki „pod lu­pom“...?
- Me­ni se ka­ri­je­ra po­sre­ći­la u mo­jim če­tr­de­se­tim, a to su go­di­ne kad vam ne pri­li­či da pra­vi­te glu­po­sti ko­ji­ma ste sklo­ni ka­da ima­te 20 i ne­ku. To mi je po­mo­glo da stva­ri po­sta­vim na svo­ja mje­sta. Po­ro­di­ca, mo­ja su­pru­ga i tri kćer­ke su mi uvi­jek po­dr­ška, a naš dom mje­sto ko­je je sat­ka­no od lju­ba­vi. Za­hva­lju­ju­ći Ma­ji, sva ta od­su­stva zbog po­sla i pu­to­va­nja se na sre­ću ni­su od­ra­zi­la na od­goj na­še dje­ce. Naj­mla­đa Mi­nja je ima­la sa­mo tri go­di­ne ka­da mi se „de­si­la” ka­ri­je­ra. Sa­da joj je 26 i po­ne­kad raz­mi­šljam ka­ko je ta­ko br­zo pro­le­tje­lo par de­ce­ni­ja i ko­li­ko sam div­nih tre­nu­ta­ka nje­nog od­ra­sta­nja pro­pu­stio... Ali sva­ki po­sao ima svo­ju do­bru i lo­šu stra­nu.
●Za čim u ži­vo­tu ža­li­te, a na šta ste naj­po­no­sni­ji?
- Vje­ro­vat­no će se sva­ki ro­di­telj slo­ži­ti da je naj­ve­ća sre­ća ka­da do­ži­vi­te da va­ša dje­ca iz­ra­stu u zdra­ve, ostva­re­ne i is­pu­nje­ne lju­de. Mo­je tri dje­voj­či­ce su ta­tin naj­ve­ći po­nos. Po­no­san sam ja­ko i na svo­ju ka­ri­je­ru, pu­bli­ku ko­ja me po­dr­ža­va, kao i mno­ge div­ne pje­sme ko­je sam ot­pje­vao i ko­je su lju­di za­vo­lje­li. Sum­njam da po­sto­ji čo­vjek ko­ji ni­je ili ne­ma za ne­čim da ža­li. Ja bih za­i­sta iz ove po­zi­ci­je bio ne­skro­man ka­da bih, upr­kos sve­mu što mi je ži­vot pri­re­đi­vao ili od­u­zeo, bio ne­za­do­vo­ljan ovim što mi je do sa­da po­da­rio. Znam da vri­je­me ide u jed­nom prav­cu, tru­dim se da idem u ko­rak s njim i ne osta­vljam mno­go raz­lo­ga za ka­ja­nja i po­gle­de una­zad.
Sne­ža­na Mol­do­van


Sa­rad­nja sa glu­mač­kom le­gen­dom

●Da li će­te za sva­ku pje­smu sni­mi­ti spot i ho­će­te li i u dru­gim spo­to­vi­ma an­ga­žo­va­ti glum­ce, kao Vla­stu Ve­li­sa­vlje­vi­ća za „Mi­lu“?
-Upra­vo ra­di­mo na sce­na­ri­ju spo­ta za pje­smu „A gdje si bi­la ti”. Pla­ni­rao sam u do­go­vo­ru sa „Skaj mju­zi­kom” da ura­di­mo za po­če­tak če­ti­ri spo­ta. U ne­ku vi­deo pri­ču će­mo si­gur­no spa­ko­va­ti sve pje­sme, jer su to za­slu­ži­le. „Mi­lu” je re­ži­rao Zli i s ob­zi­rom na to da je ura­dio od­li­čan po­sao, po­vje­rio sam mu di­rek­tor­sku pa­li­cu i na sle­de­ćih ne­ko­li­ko vi­deo kli­po­va. Vla­sta je ve­li­ki i me­ni vr­lo drag glu­mac, i mi­slim da je „Mi­lu” uči­nio još emo­tiv­ni­jom i ljep­šom. Ina­če, re­kao mi je da mu se pje­sma ja­ko do­pa­la i da je to bio pre­su­dan raz­log za nje­go­vo uče­šće u spo­tu. Za­i­sta bi bi­lo li­je­po da se i u ovom na­red­nom po­ja­vi ne­ko dra­go glu­mač­ko li­ce.


I ta­le­nat i sre­ća

●Vi­di­te li me­đu mla­đim ko­le­ga­ma ne­ko­ga ko bi mo­gao da po­sta­ne no­vi Želj­ko Sa­mar­džić?
-Vi­dim mno­go mla­dih i od­lič­nih pje­va­ča, ali na­ža­lost ma­lo njih ko­ji­ma bih prog­no­zi­rao ve­li­ke ka­ri­je­re, jer za tra­ja­nje i ka­ri­je­ru ni­je do­vo­ljan sa­mo taj ta­le­nat. Uspje­šnu ka­ri­je­ru vi­dim kao mo­za­ik sa­sta­vljen od mno­štva de­ta­lja po­ve­za­nih ne­čim što se ili za­slu­ži ili vam Bog da, a zo­ve se sre­ća.


Bo­ka u sr­cu

-Ja sam ro­đe­ni Mo­sta­rac ali mo­ji ko­ri­je­ni su ov­dje, u Kri­vo­ši­ja­ma – ka­že Želj­ko. - To je valj­da je­dan od vr­lo va­žnih raz­lo­ga za­što se u Cr­noj Go­ri osje­ćam do­bro i fa­mi­li­jar­no. Ni­sam si­gu­ran da li zbog to­ga što sam na­vi­kao ili iz još ne­kog raz­lo­ga, ali Bo­ko­ko­tor­ski za­liv je naj­ljep­še mje­sto na svi­je­tu za od­mor i mo­ja lje­ta su ne­za­mi­sli­va u ne­kom dru­gom okru­že­nju. Obo­ža­vam mo­re i to baš ovo na­še Ja­dran­sko, vo­lim da ri­ba­rim na mo­joj bar­ci i ka­sni­je sa dra­gim pri­ja­te­lji­ma i po­ro­di­com po­di­je­lim za­do­volj­stvo ulo­va uz ro­štilj i ko­ju ča­ši­cu do­brog vi­na. Ko­tor je mo­ja oaza mi­ra i za­do­volj­stva, a Bo­ka je lje­po­ti­ca za či­ji šarm i bo­gom da­nu lje­po­tu naj­če­šće ne­mam ade­kvat­nih ri­je­či - iskren je Željko.